Svi zna­ju za „Put su­za“ („Via Do­lo­ro­sa“) u Je­ru­sa­li­mu, ko­jim je Hri­stos, sa kr­stom na le­đi­ma, us­peo do Gol­go­te, ali je ma­lo po­zna­to da je na nje­ga, po svo­joj isto­ri­ji i sud­bi­ni uče­sni­ka u okrut­nim vre­me­ni­ma, neo­do­lji­vo pod­sje­ća – jed­na sta­za u Be­o­gra­du, ko­ja vo­di od ku­le Ne­boj­še na oba­li Du­na­va do pla­toa ma­log Ka­le­meg­da­na. U pro­te­klih 17 vje­ko­va ne­ko­li­ko pu­ta je bi­la po­pri­šte ne­vje­ro­vat­nih zbi­va­nja.
Kal­dr­mi­sa­na sta­za se, iz ne­kog raz­lo­ga, ni­je mi­je­nja­la 1.700 go­di­na. Te­o­lo­zi pret­po­sta­vlja­ju da je tu po­čet­kom če­tvr­tog vi­je­ka, u do­ba su­ko­ba im­pe­ra­to­ra Kon­stan­ti­na i Li­ki­ni­ja, pro­po­vi­je­dao kraj iz­vo­ra đa­kon Er­mil i u hri­šćan­stvo pre­o­bra­tio le­gi­o­na­ra Stra­to­ni­ka. Ži­ti­ja ka­žu da su 314. ili 315. go­di­ne oni pro­ve­de­ni po­sled­nji put sta­zom kroz tvr­đa­vu do Du­na­va. Tu su za­tvo­re­ni u ka­vez i ba­če­ni u Du­nav.
Be­o­grad­skom sta­zom su­za su i Tur­ci na stra­ti­šte 1814. pro­ve­li srp­skog usta­ni­ka đa­ko­na Ava­ku­ma, ko­ji je na le­đi­ma no­sio ko­lac na ko­ji je ka­sni­je na­bi­jen. Kad su mu Tur­ci pred­lo­ži­li da se od­rek­ne vje­re ra­di ži­vo­ta, od­bio je ri­je­či­ma: „Srb je Hri­stov, ne bo­ji se smr­ti“.
Pet­na­est vje­ko­va po­sli­je Er­mi­la i Stra­to­ni­ka, po­sr­ću­ći i pa­da­ju­ći po is­toj kal­dr­mi, od ku­le Ne­boj­še ka Ka­le­meg­da­nu, pro­šli su za­ro­blje­ni srp­ski usta­ni­ci, a me­đu nji­ma i igu­man Paj­si­je i đa­kon Ava­kum. Tur­ci su, da bi se podsmjeh­nu­li Hri­sto­vim pat­nja­ma, na nji­ho­va le­đa sta­vi­li ko­če­ve na ko­je je tre­ba­lo da bu­du na­bi­je­ni.
Kad su iz­mu­če­ni i kr­va­vi sti­gli do vr­ha bri­je­ga, Tur­ci su im po­nu­di­li ži­vot ako se od­rek­nu pra­vo­sla­vlja. Ne­ki su pri­hva­ti­li, ali ne i bu­du­ći sve­ti­te­lji, ve­li­ko­mu­če­ni­ci Paj­si­je i Ava­kum.
Đa­kon Ava­kum je po­tur­če­nje od­bio ri­je­či­ma: „Srb je Hri­stov, ra­du­je se smr­ti; a sud stra­šni če­ka i vas Tur­ke, pa vi čin`te što je va­ma dra­go! A usko­ro će Tur­ci do­li­ja­ti, Bog je svje­dok i nje­go­va prav­da“.
Ži­ti­ja ka­žu da su Osman­li­je Ava­ku­mu, ka­da je sti­gao do stra­ti­šta, po­no­vo po­nu­di­li da se po­tur­či. On je po­no­vo od­bio i pi­tao: „Umi­ru li Tur­ci? Umi­ru – od­go­vo­ri­še. „On­da je sve­jed­no, pri­je ili po­sli­je. Što pri­je umrem, oma­nje mi gri­je­ha“ – od­go­vo­rio je Ava­kum.
Ka­da je po­če­la Ma­ken­ze­no­va ofan­zi­va u no­vem­bru 1915. go­di­ne, na be­de­me tvr­đa­ve sti­žu naj­hra­bri­ji bor­ci, čet­ni­ci Srem­skog do­bro­vo­ljač­kog od­re­da, ko­ji­ma je ko­man­do­vao po­ruč­nik Ig­njat Kirh­ner, Nje­mac po ocu, a Sr­bin po maj­ci i sr­cu. Uče­stvu­ju­ći u naj­te­žim bor­ba­ma od­red je de­set­ko­van, a kao po­pu­na je sti­glo 130 dje­ča­ka iz Šu­ma­di­je, sta­rih od 15 do 18 go­di­na.
U pri­o­ba­lju, sa zi­di­na Be­o­grad­ske tvr­đa­ve, oko ku­le Ne­boj­še, na po­čet­ku be­o­grad­skog Pu­ta su­za već su vo­đe­ne pa­kle­ne bor­be do­bro­vo­lja­ca i ne­pri­ja­telj­skih voj­ni­ka. Po­sled­nji pre­ži­vje­li su sle­de­ćeg ju­tra kroz ki­šu me­ta­ka sti­gli do Du­nav­skog ke­ja gdje im je ma­jor Dra­gu­tin Ga­vri­lo­vić ko­man­do­vao: „Tač­no u tri ča­sa ne­pri­ja­telj se ima raz­bi­ti va­šim sil­nim ju­ri­šem, raz­ni­je­ti va­šim bom­ba­ma i ba­jo­ne­ti­ma. Obraz Be­o­gra­da, na­še pre­sto­ni­ce, ima da bu­de sve­tao. Voj­ni­ci! Ju­na­ci! Vr­hov­na ko­man­da iz­bri­sa­la je naš puk iz svog broj­nog sta­nja, naš puk je žr­tvo­van za čast Be­o­gra­da i otadž­bi­ne. Vi ne­ma­te vi­še da se bri­ne­te za svo­je ži­vo­te, ko­ji vi­še ne po­sto­je. Za­to na­pred u sla­vu! Za kra­lja i otadž­bi­nu! Ži­vio kralj! Ži­vio Be­o­grad...”
Sa­mo jed­nom je u isto­ri­ji za­bi­lje­že­no da je iz­vor Sve­te Pet­ke na Ka­le­meg­da­nu pre­sah­nuo. To je pe­ri­od od 1915. ka­da su oku­pa­to­ri ušli u Be­o­grad, od 1918. ka­da se srp­ska voj­ska vra­ti­la, a s njom i vo­da.
Za­hva­lju­ju­ći nje­mu da­nas se kraj iz­vo­ra na­la­zi pre­li­jep mo­za­ik Sve­tih Er­mi­la i Stra­to­ni­ka Sin­gi­dum­skih, a on re­dov­no odr­ža­va li­tur­gi­ju kraj grob­ni­ce sve­ta­ca u se­lu Bre­sto­vi­ku, ne­da­le­ko od Groc­ke.
Po­sto­ji vi­še ži­ti­ja ovih sve­ta­ca, a naj­sta­ri­je po­ti­če iz še­stog vi­je­ka. Ona ja­sno po­mi­nju ri­je­ku Is­tros, od­no­sno Du­nav, kao mje­sto iz­vr­še­nja smrt­ne pre­su­de nad sve­ti­te­lji­ma.
Iz­ri­či­to se ka­že da su ti­je­la, po­sli­je tri da­na, po­bo­žni lju­di hri­šća­ni uze­li i po­lo­ži­li ih za­jed­no na osam­na­est mi­lja (sta­di­ja) od Be­o­gra­da. Naj­no­vi­ja is­tra­ži­va­nja re­zul­ti­ra­la su za­ključ­kom da je mje­sto po­gre­ba sve­tih Er­mi­la i Stra­to­ni­ka, be­o­grad­skih mu­če­ni­ka, se­lo Bre­stov­nik. Na­i­me, na tom lo­ka­li­te­tu su ar­he­o­lo­zi ot­kri­li ra­no­hri­šćan­sku cr­kvu-ba­zi­li­ku, ko­ja da­ti­ra iz pe­tog vi­je­ka. Sma­tra se da je sa­gra­đe­na kao hram-mar­tir na gro­bu sa­mih mu­če­ni­ka, ka­ko je to već zah­ti­je­va­la ra­no­hri­šćan­ska prak­sa...
En­gle­ski pu­to­pi­sci ko­ji su tu­da pro­la­zi­li, opi­sa­li su put i uža­sno po­lje ko­če­va na ko­ji­ma su u mu­ka­ma iz­di­sa­li srp­ski su­žnji, po­re­de­ći ovo mje­sto sa Gol­go­tom.
V. La­za­re­vić